04.10.2017.

ČOVEK SA ŠEŠIROM

Svetla velegrada pala su na sniženja, na šarene lampione, dečiji luna park... Bilo je to vreme davanja, vreme iznenađenja, vreme užurbanosti da se stigne obradovati svako na koga si odavno zaboravio. Bilo je vreme pred Božić. Mraz, sitne pahulje su letimično projvejavale bez ozbiljne namere da naprave pokrivač. Mirisalo je na kuvano vino. Svakodnevno sam prolazila tuda i uvek bi me zaustavio neko u pokušaju da proda kakvu sitnicu, ciganka da mi prorekne sudbinu, invalid da isprosi koji dinar. I bilo je mnogo te tuge u ulici. Što više te tuge, navalentniji su bili. Kako reagovati...daš što ti se zatekne u džepu, nastaviš svojim poslom i malo i ujedeš za usnu jer znaš da duguješ za struju već dva meseca i niko to ne zna niti zbog toga žali.

A taj čovek sa belim šeširom je stajao uvek na istom ćošku i povremeno skidao svoj šešir, a onda bi dugo gledao u njega. Njegovo odelo bilo je staromodno, šarenog dezena,  a boja šešira se uopšte nije uklapala uz njega. Kada bi skinuo šešir i zadržao ga ispred sebe imao je veseo izraz lica, ne kao drugi prosjaci. Ljudi bi, ne gledajući ga povremeno spustili neki dinar u njegov šešir, a čovek bi, pomalo zbunjeno gledao u taj novac. Da li je to neka osoba ometena u razvoju? Jadan...

Jednom je dečak od nekih 7-8 godina prišao njemu bliže i zagledao se u čoveka. Čovek je nabacio širok osmeh i skinuo svoj šešir. Na to je dečak skinuo svoju pletenu kapu na isti način. Čovek nije više zbunjeno gledao, već se još više obradovao. Bacio je svoj beli šešir u vis i dočekao ga u ruke. Dečak je učinio isto sa svojom kapom. Roditelji su pozvali dete, morali su poći. Dečaku se oteo uzdah, nasmešio se čoveku sa šeširom, a potom čežnjivo pogledao u snowboard  u izlogu. Iznenada, čovek izvadio sav novac koji je "isprosio" tog dana, kupio detetu snowboard i potrčao za njim da mu ga pokloni. 

Čovek sa šeširom nije bio prosjak. Bio je nem i zbog toga usamljen. Njegov pokret rukom i šeširom bio je pozdrav, pokušaj komunikacije sa ljudima.

27.09.2017.

OVO NIJE PRIČA O TEBI

 
Photo credit Pinterest

Gledam ja jednom svoja posla,
Po paučini zaborava gde sam zaturila sebe,
Kaad... kuca neko...
Otvorim vrata, a ono i dalje kuca.
Srce mislim!
I ušunja se tako On.
Mladji od mene.
Vasiooonooo, šta mi radiš?!
Jel ti nemaš druga posla
No sa mnom da se izmotavaš?!
Šta sad s njim da radim?!
Ni kafu još ne pije,
Kao iz zdravstvenih razloga.
Mene je naš`o!
E, al ništa On, pravi se blesav.
Kao sve  će tu nešto "tetki lek".
Gledam ga...
Pa nije normalan koliko je zgodan!
Otkud mu taj mačkasti hod,
Nikako ne ženstven, taman onako...
Uh, šunja se kao panter!
Ma staću je njemu na rep!
I pustiću ga kad ga stignem.
Možda ću ga poljubiti jednom!
Možda bi bilo slatko...
I pustiti ga tako...
Razmišljam samo
Zašto me gleda
Merka me k`o mače džigericu...
Garant nema dozvolu 
Za vožnju žednih preko vode.
Al talenta ima.
Ma, prodji me se mangupe!
Ne motaj mi se oko nogu...
Dobro, motam se i ja tebi nekad.
Samo da te imam na oku!
Šta je, smorio si se već?
Naišla neka prava princeza?
Ako, trči, javi se ti samo
Na zov prirode!
Ne razumeš zašto te puštam?
Kad ispuniš sva ta očekivanja,
Mahom tudja,
Kad utoliš žedj za sjajem,
Mahom lažnim,
Kad obidješ svet
Da bi se vratio sebi
I pročitaš samog sebe do kraja,
Shvatićeš... da ništa još nisi shvatio!
Shvatićes da planiraš život,
A živiš kako moraš
Da ne možeš srećan biti
Dok o sreći sanjaš,
Shvatićeš i mene tada,
Doći na prednja vrata.
Sigurno neću biti tu.
Biće tu topla suza za tebe.

Autor Draga


31.08.2017.

U KOM SI TI FILMU

U avgustu smo u okviru Zemunskog otvorenog festivala imali prilike da u filmskoj umetnosti uživamo na jedan drugačiji način. Projekcije filmova na otvorenom, pružaju jedan nezaboravan, jedinstveni osećaj koji je teško rečima opisati. Atmosfera je romantičnija, uzbudljivija i dolazi do učestalije i prisnije interakcije medju gledaocima. Utisak da kultura nije otudjena od nas, već da se uvukla u masu i da se kreće u korak sa običnim, malim čovekom je možda samo moj. Nisam na njega ostala imuna ni početkom jula, kada sam prisustvovala istoj vrsti dogadjaja u okviru manifestacije Filmstreet. Jedne tople večeri sam zahvaljujući Filmstreet-u, sedeći tik pored reke, uz grickalice odgledala Mističnu reku sa Šon Penom u glavnoj ulozi.

Mističnu reku su svi već gledali i dovoljno je hvaljen i opisivan u medijima da ne moram da ponavljam. Ovom prilikom želim nekoliko reči napisati o utiscima nakon švedskog filma Stokholmske priče. Samo pasionirani ljubitelji filma se otisnu u filmske vode van domaće, američke, britanske , eventualno francuske produkcije na koje smo navikli. Evropski film je drugačiji. Moderniji je i realističniji. Iz moje laičke perspektive, dominantna razlika izmedju manje poznatih evropskih i popularnih filmova je u tome što popularni teže da zabave i zadive, a evropski imaju više tu neku umetničku notu i svaki je sebi svojstven.

Stokholmske priče u režiji Karin Falen je drama sa srećnim ali zato ne i sladunjavim završetkom jer je u pitanju pobeda vizije i pobeda opšteg dobra. Priča prati nekoliko slučajno povezanih ljudi, njihove patnje i transformacije, ali je meni, kao nekom ko pokušava da se bavi pisanjem, u središtu pažnje do kraja ostao glavni lik. Na početku upoznajemo Johana, mladog pisca koji poklanja prijateljima svoju zbirku poezije pokušavajući da ih zainteresuje za svoje ideje. Gledaju ga blago telećim pogledom, nezainteresovano. Na svakom koraku isto doživljava. To ga naravno boli, ali ne prestaje vredno da radi i ne odustaje. Ide čak dotle da svakodnevno dosadjuje izdavaču i jednom već uticajnom piscu što na prvi pogled deluje iritantno i glupo, medjutim, da li je baš tako... On je ipak dugo u tom svetu i dobro zna da razlog njegovog neuspeha može biti taj što rukopis čami u zapećku, nepročitan. Principi kojim se rukovode izdavači kada odlučuju šta će da čitaju i objavljuju ponekad su obojeni predrasudama, ponekad preopterećeni tiražima, profitom. A kada bi  samo pročitali  rukopis, Johanova ideja bi se, poput zaraze, brzo raširila svetom i svet bi zbog toga postao lepše mesto. Johan veruje da svetla grada pritiskaju ljude. Svako bi spoznao svoju pravu prirodu kada bi bar na neko vreme, čitav grad ostao u mraku! Mladić odlazi kod izdavača u želji da objavi svoju novu knjigu, ali nailazi na odlaganja, izbegavanja i nepoštovanje. Da ironija bude veća, Johan je sin jednog od najeminentnijih švedskih pisaca. Primećuje se da ga kulturni krugovi u gradu samo zbog te činjenice pozivaju na proslave i bar mu povremeno izadju u susret. Na kraju neće ni prećutati da ga smatraju lošim piscem. Očajan baca svoj rukopis sa mosta. Jedne noći je u celom Stokholmu zavladao mrak.Kako je do toga došlo, i koje su posledice usledile pogledajte u filmu.

Do nekih novih filmova i utisaka, gasim svetla...

07.06.2017.

SKRIVENA KAMERA

Nedavno sam prisustvovala promociji knjige "Priče iz moje glave i sveta oko mene" čudesne Zoje Mladenović. Promocija je protekla u prelepoj intimnoj atmosferi sa toliko pozitivne energije, da mi lepše ne bi bilo ni na vlastitom rodjendanu! Sama autorka i tim koji je radio na knjizi i koji je knjigu predstavio, spontanom improvicacijom, ubedljivom interpretacijom, a nadasve iskrenom emocijom pružili su gostima upečatljiv prikaz onoga što je opisano u knjizi. Nakon izvodjenja par priča, upecala sam se na senzualnost prožetu duhovitošću kojim one odišu. Nije lako govoriti o tematici priča, a da se ne zadje u puko prepričavanje svake ponaosob. Mogu vam reći da sam ovu znirku priča pročitala u jednom dahu i da sam se nakon toga zapitala da li je to bila knjiga ili skrivena kamera.


Subjektivna sam, nisam književni kritičar, ali jesam neko ko o knjigama razmišlja. Moj ukupni doživljaj Zojine knjige je nalik na pogled kroz prozor u toku vožnje. Često se tako primete situacije, gafovi ili "ispale" u današnjem žargonu koje vas iskreno nasmeju, a koje ne biste primetili da niste posmatrač u toj vožnji koju je neko oslikao kao skrivenom kamerom svog uma. Bilo da u nekoj priči autorka govori u prvom licu ili nam se obraća neki od likova, a zastupljeni su i muški i ženski, primećujemo naraciju koja prati tok svesti. U skladu sa naslovom knjige, kroz život, kao list na vetru, lutaju misli i dopiru glasovi iz dubina. A u ljudskim dubinama ima svega, ima poroka, sujete, mnogo apsurda, potopljenih nada, ima laži i maskarade, ali i pronicljivosti i snage da se čovek izdigne kad je najviše zgrožen. Ponekad se mora dotaći samo dno da bi smo imali dobar odraz da se odbacimo na površinu.

Tako je i jezik korišćen u pojedinim pričama necenzurisan. Nekoga će začuditi naturalizam iz pera jedne fine dame. A kad razmislimo, život je takav kakav je i ponekad ono što se dešava moramo nazvati pravim imenom. Hrabrost je prihvatiti to, a još veća prihvatiti svoje mane. Zamislite kako je skinuti sve maske i pogledati se onim pogledom koji prodire do kostiju. Zamislite kako je nakon sve te borbe voleti, voleti uprkos svemu! Živeti bez ružičastih naočara, a ne odustajati od sebe i svojih snova. To je ono na šta me je podsetila knjiga "Priče iz moje glave i sveta oko mene"..

05.06.2017.

KNJIGA ZA SLADOKUSCE

Šta da vam pričam, ta sam! Sladokusac, istrebljivač čokolade. Pri samom pomenu čokolade, doživljavam euforiju, a pri degustaciji halucinacije. Dobro, ne baš, ali... Vidite, počelo u poslednje vreme da se piše o knjizi "Da se kladimo u čokoladu", a ja normalno, odlepim na prvu loptu! Pogledam omot, naslovnicu, pa pokrijem oči da ne ogladnim pred spavanje. No, šalu na stranu, knjiga nije jestiva, a nije ni knjiga recepata za kolače. U pitanju je zbirka priča autorke KevaIpo. Znam da mislite da se i dalje šalim, ali ako autorka želi da ostane anonimna, ko sam ja da vama otkrivam misteriju? Neću vam reći, ozbiljno! Šta, k`o da je pa poznajem! A i poznajem je... "Izgleda kako zamislimo. Godina - taman...Čvrsto veruje da će da svane iako se plan ne ostvari." Kad pročitate tu biografiju, shvatićete da je možda i vi poznajete.
A moja prva reakcija je bila da moram nešto od te žene da naučim. To što sam ja ozbiljna i što ozbiljno shvatam život, to je moj problem. Nije da mi je problem, dobro mi je u svojoj koži, al ljudima dosadno da me slušaju i čitaju takvu. Poželela sam da naučim neke stvari bolje da prihvatim, poželela da unesem malo duhovitosti u svoj crno-beli svet. I upravo dok ove redove pišem nakon pročitane knjige vidim da knjiga deluje. Mogli ste da se kladite da će da deluje?

Većina priča govori o muško-ženskim odnosima. Autorka se obraća neposredno, baš kako bi drugarici uz kafu u poverenju otkrila najnovija dešavanja ili zapažanja na tom emotivnom planu, u nekoj vezi ili u braku. Dešavaju se stvari od kojih bi neko drugi napravio tužni treći čin. Ovde tu dramu nećete gledati. Ovde je svaki rastanak, svaka prevara, laž, bolest, smrt, predstavljen u stilu - koji sam ja maler, al ništa, idemo dalje! Većina priča baciće vas prvo u smeh, a onda na dupe neočekivanim obrtom na kraju. Da se kladimo u čokoladu nije roman, a da jeste bio bi roman situacije. Imamo iskrene reakcije na ljubavna iskušenja iz oba ugla. Imamo odgovore na pitanja zašto se oženjeni vraćaju ženama i savete kako strpljenje i "ladno" prelaženje preko nekih brljotina mogu nekog na duže staze sačuvati. Neke priče su o pravoj sreći, neke o iluziji sreće, neke o navici, druge o strasti, ljubomori i drugim ljudskim slabostima. Na mene su najveći utisak ostavile prva i poslednja priča, Bubica i Tvrd orah. Tu je efekat iznenadjenja bio najveći jer mi nekako situacije pomenutih priča nisu obično za šalu.

Generalna pouka, bar po nekom mom doživljaju je da je život opasan zajebant! Dakle sa zajebantom moraš mangupski. Nekad te predje život, a nekad ti njega zavrneš, ako naučiš lekciju. I kratak je bre! Nema recepta za sreću sem onog unutrašnjeg osećaja koji treba slediti i samo biti srećan dok možeš!

12.05.2017.

OPKLADA (II deo)

Tablete za smirenje nisu delovale. Sanja nije mogla noćima da spava. Agonija koju je proživljavala dok nije znala gde je Mario, dok se strahovalo za njegov život, i konačno, trenutak kada su ga svi proglasili mrtvim uzrokvali su traumu od koje je dobila tikove. Godinu dana je išla kod psihoterapeuta da se te neprijatnosti oslobodi, da može da spava bez sedativa i da sebi oprosti što nije odmah otišla u policiju. Nije imala ništa značajno da im kaže, ali se ipak stidela sebe što nije tada ispunila svoju dužnost. Zato sada ne insistira na odgovorima. Učiniće šta god je potrebno. Ali, kao da više nikome ne veruje. Najradije bi uzela slučaj u svoje ruke i sama pratila Najt Lajf organizaciju. Čula je da postoji drugačiji internet od onog koga svi legalno koristimo, neka tajna mreža za sve piratske i nelegalne stvari. Naivno je pokušavala o tome nešto da pronadje na Guglu. Oči su joj bile krvave od naprezanja i nesanice. Naravno, to je bila loša ideja. Taman što je jedno popodne nakon posla savladao umor i što je uspela malo da odrema na dvosedu, začuo se zvuk telefona. Kao da je zvonio u snu, nije bila sigurna. Ipak se javila. I poželela je da se nije probudila.
- Sanja, sine, mama je preminula, sad su javili iz bolnice. Dodji kući, molim te! - čuo se glas skrhanog oca.


Zašto su sahrane tako haotične? Toliko obaveza oko organizacije, da čovek nema kad da shvati i prihvati gubitak onog ko odlazi. Svi plaču i plačeš gledajući svu tu tugu, al svoju iz sebe ne puštaš. Dok se poslednji cvet nije bacio na humku, dok svojim suzama nije pogasila sveće, dok nije ostala nasamo sa majkom nije pustila glas. Krici se najzad razlegoše i pas Lunja leže pored Sanje tužnih očiju. Ne seća se koliko je vremena prošlo dok se nije pribrala. Pomilovala je psa, ustala i krenula kući, a onda se setila da treba još o nečemu da popriča sa Jerom. Jera je bio grobar tu. Imao je neku svoju odaju, metar sa metar, pored kapele. Vrata su bila širom otvorena, a njega nije bilo. Ipak čula je da neko u blizini nešto čeprka, vozi kolicima i rešila da ga sačeka da to završi. Kada je ušla u taj sobičak, malo je pogledala oko sebe, tražeći sat. Mobilni se ugasio pa nije mogla da proveri koje je vreme. Sat nije našla, ali joj je pogled privukao neki papir ispod saksije sa muškatlama. Prišla je bliže i na tom starom, pocepanom papiru prepoznala Marijev rukopis! Brzo je strpala hrpicu u džep, ali je Jera naišao i primetio da ona nešto krije, pa mu je pokazala i pitala odakle mu. Setio se, pre tri godine sahranili su prijatelja Gavru i te poderotine papira je pas Lunja pokušao kraj njegovog groba da zatrpa.
- Ništa mi nije bilo jasno, al sam eto sačuvao, makar kao uspomenu na Gavru.
 Pokušala je u glavi da poveže Gavrinu smrt, nestanak Maria i tu poruku... Niko nije mogao da joj potvrdi sumnju da je Mario poruku predao Gavri, ali da su ga mafijaši pratili i tražili papir. Sigurno im jadnik nije hteo dati, pa su ga ubili od batina, a papir pocepali...
Na dva izbledela izgužvana papirića bila je napisana poruka koje je Mario namenio Sanji one noći kada je otet:
" Ljubavi, neće me biti jedno vreme. Mnogo loše stvari sam saznao i mnogo loše stvari mi se dešavaju. Pišem ti ovo na brzinu u WC-u. Napolju me č...ju naoružane debilčine. Vode me negde. Sve je to zbog mog dragog tatice. Izgubio me je na opkladi! Užas, al ne br...  vra...u se.  "

Prebledela, Sanja se prvi put u životu zaputila kod nesudjenog svekra. Vukan Milić bio je propali hirurg i alkoholičar još onda kad je upoznala njegovog sina. Pretvorio se u skitnicu razočaran što je izgubio službu. Razlog nije bio poznat. Pronašla ga je iza diskonta pića, u ritama i pogubljenog.

Nije mogla da izusti - dobar dan jer nije bio dobar. Samo se nakašljala i starac je pogledao.
- Biljo...
- Ne, nije mama, ja sam Sanja.
- Aaa...idi u ku..ac! Samo mi ti fališ. Ček` nemoj joššš... Prvo mi kupi plos, hik, pljosku! Znaš šta je to, ono za dezinfekciju! Rakiju, konobar!
Razmišljala je da odustane, jer joj za ono što želi da kaže i da pita treba trezan čovek.
- Gde ti je sin?- ipak se odvažila.
- Ti mene zezaš?
- Kako si mogao to sinu da učiniš?!- sad je već besnela.
- Zn`š ti ko sam ja? Ja sam hirurg breee, uvek bio i biću. A zn`š ko je osnovao FK "Borac"? Ja! Ja lično i perso... personalno! I kladio sam se, uvek bih se na njega kladio, a onaj krelac Dule, na ku..ac ga nabijem, ma Dule Duh ga zovu, nikad ne bi dobio da nije potplatio sudiju...
- Čekaj, prodao si sina rodjenog zbog nekog fudbala?
Vukan se stresao i ućutao se. Verovatno ga je bolno sećanje na sina malo otreznilo.
- Čuješ li šta te pitam?
- Ne znaš ti... ne znaš za ovaj bol. Ali moj sin nije umro.
- Da, znam. I sad kad ti dodje, kako ćeš ga pogledati u oči? Hoće li biti dosta da kažeš - izvini sine što sam ti upropastio i ugrozio život, malo sam se zaneo u opkladi?
- Ali ipak je živ... Jel` da? Ja sam govno, kćeri. U pravu si. Ova rakija, to je bolest. Bolest je to učinila. Prvo smo se kladili u veliki novac, pa u kuću, za treću utakmicu momci su bili u top formi, bio sam siguran, stvarno siguran. Onako na blef, pristao sam čak i kad je Dule rekao da se u malog kladimo. Ali tražio sam da uzmu mene umesto Maria! Jeste... Borio sam se da mu spasim život.
 - Jel? I uspeo si? Znao si šta je dalje bilo sa njim?
- Uspeo sam. Ali nisam znao... Imao sam samo Duletovu reč da će ga poštedeti.
 - Pa, divno, Duletovu reč. Vrbovao ti je sina za vozača u svojim monstruoznim poduhvatima i sad je u zatvoru. Nisi mogao da odustaneš od kladjenja kad je vrag odneo šalu?
- Odustajanje ne priznaju, mafija je to...
- Najt Lajf?
- Da... Držali su me u šaci. Nikom ovo nisam rekao, ali ne mogu više! Nek se samo dete vrati živo i zdravo... Dok sam rado kao hirurg u bolnici, načelnik i jedan mladji kolega saradjivali su sa Duletom i tom grupom. Trgovina organima. Centar je tad bio u Beču. Ogromne pare. Nudili meni, ja odbio dva puta. Treći put... prokleti treći put, prihvatih samo jednu turu da odradim za Najt Lajf da bih došao na mesto načelnika, jer samo sa tog mesta sam mogao da prekinem tu aferu...
- Ma, kako da ne, heroj bolnice... Dovoljno sam čula. - prekinu ga Sanja, zgrožena i krenu kući.
- Pitaj me zašto pijem! Patim od dana kad se tvoja majka udala za drugog! Pijem da moju Bilju zaboravim!
- Sad možeš stvarno da je zaboraviš! Umrla je! - doviknula mu je u hodu, ne pogledavši ga i dugo klimala glavom sećajući se dana kad joj nije bilo jasno zašto njihovi, inače liberalni roditelji brane vezu Maria i nje.

Zahvaljujući informacijama koje su dobili od Maria, zalaganju detektiva koje su poznavali Danilovići,Interpola i naše policije, pohapšeni su svi članovi organizacije Najt Lajf. Samo je Dule Duh ostao u Australiji. Nisu ga još isporučili.

                                                              - KRAJ-




10.05.2017.

OPKLADA (I deo)

Jedna lepa staza vodi kroz park do groblja u Palanci. Breze trepere  iznad skoro svakog groba, kraj puta miriše lipa i pruža ugodan hlad. Tu i tamo kestenje rodilo, zove da džepove napuniš. U tom parku samo par klupa, napravio bi čika Gavra više, ali je potrošio daske na kućice za ptice. Njegov verni pas Lunja, spavao je uvek na istoj parceli, kao da nekome čuva mesto...


Mario i Sanja su svake treće večeri navraćali ovde jer ih samo tu roditelji nisu mogli zateći. Njihova veza nije imala blagoslov. Sanji je prva dva puta bilo jezivo, ipak groblje nije neko romantično mesto. Nije verovala u duhove, nije se toga plašila. Bar su nečem poslužili silni horor filmovi kojih se nagledala na zimskom raspustu. Preživevši sve te jezive scene i ni jednom ne pokrivši oči, dobila je opkladu i čokoladu kao nagradu od Maria. A strahovi su izgubili opkladu. Što su češće dolazili, sve manje su mislili na ambijent, a sve više na mir koji nemaju u svojim porodicama. Sve manje su mislili na suze onih koji sahranjuju svoje, a više na spokoj sahranjenih. Na kraju se više nije ni  mislilo na smrt. Prepustili su se mirisu lipa i svojim slatkim poljupcima, uzdasima pod zvezdanim nebom...Iako u mraku, poznavali su svaki kamičak, naučili da razaznaju zvuk detlića, zvuk kestena koji padne na beton staze, šum lišća po kome veverice vršljaju, zavijanje psa ili šuštanje novina kojim se čika Gavra pokrije na klupi malo dalje od njih.

Bilo je to u petak popodne, Sanja se spremila za posetu frizeru pred sastanak i posegnula rukom da isključi radio i svetlo za sobom, kad joj je privukla pažnju uznemiravajuća vest:
- Pažnja! Nestao mladić Mario Milić iz Palanke, star 20 godina, poslednji put vidjen u kafiću Enigma u sredu oko ponoći. Mole se svi koji imaju bilo kakvu informaciju o nestalom mladiću da se jave policijskoj stanici ili roditeljima na broj telefona 065... 

Sanja je kao skamenjena, razgoračenih očiju gledala u muzički uredjaj sa koga je dopirala ova strašna vest. Ne, to nije mogao biti njen Mario. Njen Mario se javio... pogledala je mobilni telefon i ponovo joj se pogled zaledio na njemu! Njen Mario joj se javio sporne večeri u pet do dvanaest, baš one večeri kada su odložili sastanak zbog njegovih gostiju iz Crne Gore. Ruke, noge, lice, bili su joj hladni. Krv se razbežala negde od straha šta se voljenom dogodilo. Zateturala se i dovukla olovnih nogu do policijske stanice. Tu je stala i razmišljala. Ako je stvar ozbiljna, njena izjava neće ostati tajna, a samim tim će roditelji saznati sa kim je u vezi. Neka, sačekaće, Mario će sigurno naći načina da joj se javi. Nemoguće je da je mrtav! Njeno srce bi prvo osetilo tako nešto. Malo se pribrala i otrčala na groblje. Čika Gavra mora znati nešto. Eto, kafić Enigma je na samom ćošku Grobljanske ulice, mora da i stari Gavra popije koju ljutu tamo ponekad. Kada je došla do blizu Gavrine klupe, primetila je da njegov pas cvili, a neki ljudi, opštinari sa tog mesta na kome je bila sveža humka i krst odlazili su , sahranivši čoveka koji nije imao nikog od rodbine. Čula je kako komentarišu ogorčeno: 
- Sramota, tako svirepo pretući starca koji nema ni žute banke u džepu.
Pogledala je krst i uverila se da je tu sahranjen izvesni Gavrilo Pantić, poznat meštanima kao Gavra. Dakle, ubili su ga batinama! Ponavljala je u sebi da se to sve ne dešava, da je sve sigurno neki ružan san dok su joj odjeci lupnjave srca udarali u vrh lobanje, a pred očima se maglilo i park se vrteo u krug.

Tri godine kasnije, Beograd...
Sanja je u svojoj kancelariji u sudu na trenutak podigla glavu od posla da pomiriše cveće koje je stiglo za nju od advokata Danilovića. Bilo je vreme da nastavi dalje sa svojim životom, da da sebi šansu da ponovo voli i bude voljena. Danilović nije ružan, a i trudi se. Peti put već odbija večeru sa njim. Heej, običnu večeru! Drugarica joj lepo kaže da će jesti hranu, a ne nju. Pozvaće ga! Samo što je pronašla mobilni u torbi, zazvonio je telefon u kancelariji. Javila se, očekujući neke vesti iz arhiva, kad..
- Sanja?- muk nekoliko sekundi...
- Ne pominji mi ime! Ne pričaj nikome. Živ sam.
Bio je to Mario, odmah mu je prepoznala glas i zanemela od iznenadjenja. Medjutim, prekinuo je vezu. I to ju je tek izludelo! Kakva je to neslana šala?! Tri godine porodicu i voljenu mučio je strepnjom da se desilo ono najgore.. Mario je po završetku radnog vremena presreo Sanju na parkingu i odvezao je na jedno malo imanje u Borči. Dugo su se samo grlili i gledali s divljenjem i nevericom, očiju vlažnih od suza radosnica.
- Preživeo sam pakao. Radio sam ružne stvari. Morao sam! Sad je gazda u Australiji i ovih nekoliko dana imam jedinstvenu šansu da se vratim u normalan život. Ali treba mi pomoć. Ne samo novac, treba mi neko uticajan, sudija, advokat, neki načelinik policije, tako nešto.
- Govoriš malo nepovezano, ne shvatam te baš. Ispričaj mi od početka. Kako si nestao? Gde si bio ovih godina?
- Duga je priča, znaćeš je, obećavam. Ali sad mi pomozi. Najdi nekog ko će mafiju da raskrinka a da ne zapitkuje mnogo ko sam ja.
Sanja je te večeri izašla sa advokatom Danilovićem. Malo se raspitala o njegovom poreklu i saznala da je sin inspektora u penziji. Potrudila se da se već iste nedelje upozna sa mladićevim roditeljima i pred njima je zaplakala složivši im priču da je nestao njen rodjak sa kojim roditelji nažalost ne komuniciraju zbog neke stare deobe imanja, ali da je rodjak uspeo da joj pošalje poruku da je u kandžama mafije. Dala im je cedulju sa nekim imenima i jednom adresom.
- Preklinjem vas, ne otkrivajte identitet mog rodjaka dok se slučaj ne reši. Pošto se vodi kao odavno nestao, takoreći mrtav, mafijaši neće okom  trepnuti da ga likvidiraju, jer niko ne odgovara za smrt odavno mrtvog.
Tresla se, iskreno pogodjena svim što se dešava. Jovan Danilović je zagrlio zbunjenu devojku.
- Biće teško, ali pokušaćemo sve što je u  našoj moći.
Mario joj se i dalje nije javljao. Mesec dana kasnije ipak je uhapšen. Htela je da poludi. Oklevala je da pita Danilovića zašto mu je to uradio umesto da mu pomogne. Oklevala je, jer nije bila potpuno iskrena prema tom dobrom momku, a i mnoge tajne su bile skrivene od nje. Odlučila je da umesto Danilovića poseti Maria u zatvoru.
- Ne raduješ mi se? Ne ljuti se, ne znam kako se ovo desilo. Obećali su mi da će ti pomoći, kunem ti se da ne znam šta se dešava!
- Ne ljutim se na tebe, ali ne smeš ovde da se pojavljuješ. Okomiće se na tebe. Prate svaki moj korak. Slušaj me dobro i samo mi veruj. Ja sam ovde na sigurnom. Ljudi koje si poslala objasnili su mi plan. Saglasan sam. Idemo do kraja! Ne pojavljuj se ovde, ne pitaj za mene. Ja ću se javiti kad budem mogao.

Dok je napuštala zgradu zatvora, osetila je gnev. Mislila je da će opet proći godine u neznanju dok se ne bude javio kao grom iz vedra neba. Zar da joj tako prodje život?
(Nastaviće se...)



28.04.2017.

SUNCE SE VRAĆA KUĆI


(Slika sa Google Images)

Nekada davno, tamo iza sedam planina i sedam mora, bila jedna plodna i lepa zemlja po imenu Srećija. Srećijom je vladao jedan star, pravedan Kralj. Kralj je imao dva sina. Stariji sin, Gordilo, rano je počeo da se interesuje za državničke poslove i jedva čekao da mu dobri otac umre da preuzme vlast. Osudjivao je oca da nije sposoban da sprovede neminovne promene koje nameću zemlje u susedstvu. Mladji sin, Sunce, nije se mnogo ljutio na brata, verovao je da su stvari baš onakve kakve treba da budu, učili su ga redu i poretku. Naravno, nije ni slutio da brat priželjkuje očevu smrt. Bavio se lečenjem slabovidih i pokušavao potajno u svojoj momačkoj sobi da napravi eliksir večnog života.

U obližnjoj zemlji živela je prekrasna princeza, Časna. Časnine oči bile su tako živahne i bistre, kao planinski potok pored kojeg je u kolibi živela. Mogla je živeti u dvorcu, ali je svo svoje bogatstvo poklonila deci svog naroda. Imala je hod gazele, osmeh lepši od letnjeg povetarca, kosu meku poput najfinije svile i usne od meda iz kojih su tekle pesme o praštanju. Časna nije imala mnogo prijatelja. Rodbinu je izgubila u ratovima i atentatima. Ostala je u životu samo zahvaljujući tome što je uopšte nisu zanimali nasledstvo i vlast.
Volela je ptice. Sa njima se nadpevavala i njihovoj vernoj ljubavi se divila. Par golubova koje je izlečila kad su bili mali, budili su je svakog jutra i donosili joj vesti iz zemlje i inostranstva. Jednoga dana, javiše joj da je stari Kralj teško bolestan i da je najlepše moli da ga poseti, poslednji put pred smrt, jer želi nešto važno da joj kaže. Časna se unervozila, nije znala šta da učini. Poštovala je starog Kralja koji je bio prijatelj njenom pokojnom ocu, ali nije imala više ni jednu jedinu haljinu u kojoj bi smela da se pojavi pred ljudima. Sela je na panj i zaplakala. Par golubova se samo prećutno pogledao i odleteo. Kada je posle odredjenog vremena ponovo čula kako dolaze, za njima je letelo jato ptica toliko različitih vrsta, toliko zadivljujuće lepih, da se i sama pitala kako je bilo moguće živeti u istoj šumi a ne primetiti ih. Svaka od tih šarenih, plemenitih ptica čupnula je po jedno svoje pero. Ptice su od pera, kao kada svijaju gnezdo, ispleli predivnu haljinu za Časnu. Kada se devojka obukla, ličila je u perjanoj haljini na Feniksa i sve su joj se ptice poklonile.
- O, dobre moje, ne klanjajte mi se. Ne znam kako da vam se odužim za ovaj gest...
- Vrati nam se živa! - doviknula je sova i svi su na trenutak zanemeli. Niko nije uvidjao da postoji bilo kakva opasnost u njenoj poseti drugom kraljevstvu.

Kada se princeza pojavila na dvoru u svojoj neobičnoj haljini, dame su se kikotale, a gospoda čudila. Princ Sunce je, pridržavajući starog oca i pomažući mu, da onako bolestan sedne na presto, poslednji primetio čudnog gosta. Medjutim, istoga trena kada je ugledao Časnu, zasijao je od sreće tako snažno, da su se svi morali odmaći, pokrivajući oči.
- To je to! Eliksir večnosti koji sam tražio! Ko je ovo divno biće, oče?
- To je Časna, kći mog pokojnog prijatelja koji mi je u ratu spasio život. Želeo sam pred smrt da je upoznate i prihvatite, jer ona nema više nikog da je zaštiti. Siguran sam da je nasledila očeve dobre osobine i da vam može pomoći da posle moje smrti, ovom zemljom upravljate zajedno, još bolje nego što sam to činio ja.
- Ne, oče, ti ne možeš umreti, naročito ne sada, kada je eliksir večnosti medju nama - reče Sunce zaljubljeno gledajući Časnu.
- Izvini oče, kako to misliš, zajedno da vladamo, zar nisam ja, tvoj najstariji sin, logični naslednik? Ako jesam, ne treba mi pomoć jednog zanesenjaka i neke sirotice iz divljine. Ja sam jedini koji zna koliko su revolucionarne promene sa drugog kontinenta jer sam se školovao tamo -bunio se Gordilo.
- Slušajte me dobro, deco moja. Umirem srećan jer sam radio najbolje što sam znao. To i vama savetujem. Ne trudite se da udovoljite svima. Radite samo ono što je ispravno i biće dobro. Istina je da su promene neminovne, ali nije istina da su sve promene pozitivne. Pamet u glavu! Znanje, moć, bogatstvo koje ste stekli i koje vam ostavljam u amanet treba da služe vama, a ne vi njiim.... - poslednjom snagom izusti dobri Kralj i preminu.

Pošto je poslednja želja Kralja bila da ga sahrane iza sedam planina gde su počivali njegovi preci, Sunce je povelo povorku sa moštima starog Kralja na taj daleki put. Avaj, ni malo ožalošćeni Gordilo, iskoristio je priliku da preokrene sve naglavačke. Naredio je svojim telohraniteljma da se otarase Časne. Oni su je odveli u pustinju da je pogube. Hodajući po toj vrućini dugo, da je odvedu negde što dalje od očiju svedoka, mnogo su se umorili i mislili su da će umreti od žedji. Ali do povratka, vodu u pustinji nisu imali. Pre nego što je dželat zamahnuo da princezi odrubi glavu, njene suze su pale na pustinjski pesak i gle čuda, poput gejzira, odjednom je počela na tim mestima da šiklja voda za piće. Iscrpljeni telohranitelji i dželat navalili su mahnito da piju vodu i istog trenutka se otrovali i pali mrtvi. Časna je pala od istrpljenosti i straha, ali nije umrla, ostala je tako da leži. Dečak koga je Gordilo poslao da vidi zašto ih nema da se vrate, javio je da su svi umrli u pustinji. Gordilo se zadovoljio tom informacijom.

Pre nego što se brat vratio, Gordilo je narodu podelio tajne iz zabranjene kutije koju je doneo još davno sa drugog kontinenta. To su bili lažni eliksir mladosti, plastični mozgovi,  iluzija slobode i obilje poroka. Obećao im je uz to da više nikad neće morati da uče, da će to biti zemlja zabave, igre, tehnologije i virtuelnog sveta o čijoj čaroliji nisu ni sanjali. Sve što treba da učine za uzvrat je da podrže njegovu vlast i povremeno da rade šta im se naredi. Lakomi narod pristade bez razmišljanja. To ni bio narod koji mnogo razmišlja jer je do sada stari Kralj razmišljao umesto njih. Gordilo se jedino brinuo šta će biti kada se princ Sunce bude vratio kući jer ga je narod voleo.

Sunce se vraćalo s teškim oblacima u koracima. Bolan je bio svaki uzdah bez dragog oca. Dok su ga tešili, pomenuli su mu da mora biti jak zbog brata i Časne i tada se trgnuo. Osetio je neku nelagodnost, neku zebnju kraj srca. Nije mogao da čeka, zamolio je sluge da ga hitno izveste o svemu što se dogadja sa Časnom. Avaj, kada je čuo da je brat Gordilo pogubio Časnu, princ Sunce je proključao od muke. Od žestine njegovog besa i jada zapalile su se stene u okolini i svi su morali da se razbeže. Dozivali su ga, bojažljivo da nastavi put, ali nakon tri dana bolnog ćutanja, poručio je podanicima da se vrate bez njega, jer se on ne vraća u zemlju bez Časne.

Te večeri je Gordilu laknulo i napravio je razvratnu zabavu sa pićem, drogom, vatrometom. Pucalo se u vazduh iz pištolja, palili su se crkve i hramovi i slavio neki novi poredak.

Jutro nije svanulo. Zemlja Srećija morala je preko noći da pretrpi ogromne promene. Gordilo je saradjivao sa moćnim vojnim silama. Preko neba zemlje Srećije nisu više letele ptice, već čelične sejalice smrti. Vazduh je bio zasićen bojnim otrovima, zemlja, biljke i sve što se živim zove sasušilo se ili mutiralo poprimivši oblik džinovskih insekata. Gordilo je sazidao svoje carstvo duboko ispod zemlje i trošio bogatstvo svog oca. Povremeno se hvalio milostinjom koju je dobijao od ratničkih sila koje su od Srećije napravile Stradiju.
Jutro godinama nikako da svane...

Sunce nije želelo da zna šta se kod kuće dešava. Želelo je da od tuge za ocem i prelepom Časnom što pre umre. Kako se njegova energija gasila, tako je jedna po jedna zemlja u regionu ostajala u večitom mraku. Ni to nije znao. Medjutim, Časna je preživela, vratila se u svoju kolibu i svakog jutra od svojih golubova dobijala vesti iz zemlje i inostranjstva. Čula je za patnje naroda u bivšoj Srećiji i razmišljala kako da im pomogne. Dugovala je to uspomeni na oca i dobrog Kralja koji je želeo sve da joj ostavi. Protivnik više nije bio samo Gordilo. Gordilo je imao strašne vojne saveznike.

Mnogo godina kasnije, narod Stradije pun čireva, defomisan, bez dece, bez svetla dana, rešio je da kupi sreću za koju je čuo da još postoji u udaljenim predelima na planeti. U toj potrazi naleteli su na Časnu i ponudili joj toliko para da više niko nikada nije morao da radi u njenoj zemlji do kraja života.
- Kako ste izgubili sreću? - pitala je Časna narod.
- Prodali smo dušu, pa je sreća pobegla.
- A kako mislite da je parama vratite?
- Kako onda da je vratimio? Nauči nas - preklinjali su.
- Razmislite malo.  Zašto ste prodali dušu?
- Nismo videli dalje od svog nosa jer je bio mrak.
- Znači?
Narod nije više progovarao. Značajno je svako svoga pogledao u oči i krenuli su da po svetu traže svog princa, Sunce. Časna je drage volje krenula sa njima.
I tako jednoga dana, Časna podiže Suncu tužnu glavu i reče mu:
- Spasi svoj narod od mraka.
I bi tako!


05.04.2017.

The Versatile Blogger Award SPECIJALNI GOST

Kuc, kuc, jel slobodno? Word Press pršti od nominacija, vidim neka žurka se sprema, pa rekoh da svratim. Da vam se pohvalim, i mene nominovali! Bunila se ja. Kažem, nisam na toj platformi. Ne vredi, uvrediće mi se prijateljice ako odbijem nominaciju. Znači, da se razumemo, ovde ne učestvujem, igramo se kobajagi. Biću vaš specijalni gost!

25.03.2017.

KOSOVO MOG DETINJSTVA


"Ja sam rođen u mešovitom braku. Mama mi je žensko, a tata muško", kaže Milan Gutović u jednom svom Kabareu. A ja sam rođena u tipično mešovitom braku, po nacionalnoj osnovi. Pomešana krv moje porodice, kako u braku mojih roditelja, tako i njihovih roditelja stvar je puke slučajnosti, a iz mog ugla, srećne okolnosti. Otac, poreklom Slovenac, odrastao u Beogradu, mislio je da će se tu i oženiti. Kada ga je verenica prevarila, ošišao se do glave i zarekao da se nikad neće oženiti. Službeno se zatekao zbog nekog projekta na Kosovu, rudnik Trepča. Stanovao u Starom Trgu i tamo izgubio glavu. Ma, neee... opustite se. Nije život izgubio! Samo glavu za jednom Kosovkom devojkom. E, ta mala Verica je moja keva.

Svakog leta umesto na more odlazila sam u posetu maminoj rodbini u Kosovskoj Mitrovici. Putovalo se vozom, skoro ceo dan, ali to nije bilo naporno zato što se putem prolazi preko mostića, stenovitih predela, reka i šuma kojih nije bilo u mojoj okolini. Zašto bi bilo dosadno, mobilni, selfić, fejsić, chat... Ups! Ne, ne, šala mala! U vreme mog detinjstva monotonija se lečila rešavanjem ukrštenih reči i razgovorom sa dobrim ljudima. Elem, da skratim malo taj put, rodbina je živela u stanu, skoro u centru grada. Bila je to brojna porodica i neke tetke i ujaci su se rado igrali sa mnom. Stvarno, razlika u godinama nije tako velika. U velikom parku između njihove zgrade i škole, pravila sam kućice u žbunju, igrala školice, lastiž. Muška i ženska kosovska deca najčešće bi se okupila predveče, kad nije tako vruće da zajedno igraju šugice i žmurke. Voleli su kad dođe neko dete sa strane. Nisu me pitali kako je ovde, samo su se takmičili ko će više da mi ugodi, jer to je odlika Kosovaca, da ugoste i usreće te!

Kod kuće sam bila usamljeno dete koje se mahom samo zaigra u pesku i povremeno služila kao bejbi siterka manjoj deci jer nisam želela da ogovaram, spletkarim, krijem dečije igračke, čupam kike i tužakam okolo...
Na Kosovu sam bila srećno dete, ravnopravno prihvaćeno od prvog dana. Osim srpske dece, bilo je fantastičnih Bošnjaka, Goranaca, a tu i tamo čak i dobrih Šiptara. Polako, znam da ljigavo zvuči, samo pričam kako je bilo sedamdesetih i osamdesetih prošlog veka. Ups... nisam htela da ispadnem tako matora...Tralala...ništa idemo dalje... Npr. Šiptarka, Mergima bila je najkulturnija i najobrazovanija među njima. Tečno je govorila srpski, a već tada pored maternjeg i engleski. Goranac Tale, nemam pojma po čemu se razlikovao od nas. Ja razliku nisam videla. Bio je najzabavniji i najveći zaštitnik mlađih i nas ženskadije. Azra, Elvira... bila su iz bošnjačke porodice, prve komšije sa mojima. Kod njih se prespavalo kad nije bilo mesta u stanu moje rodbine, kod njih se pio najbolji turski čaj. Takav čaj je nešto što bih mogla i leti da pijem! A i pili smo... Crkve, džamije, niko nije ni popreko pogledao. Svako je imao svoje praznike i ako se nisu međusobno ženili, ako nisu jedni drugima decu krstili, makar se nisu vređali. U Mitrovici je bar bilo tako.

Takvo je bilo Kosovo mog detinjstva, toplo od sunca, čisto kao Ibar voda, čvrsto kao san u prohladnu zoru .
Danas ne mogu bezbedno otići na grob dedi i babi i ne znam kako bih to inače i podnela, jer su mi rekli da je većina grobova oskrnavljeno. Nemam hrabrosti ni želje da upoznam ono što je Kosovo sada. Pamtim miris i ukus najboljih ćufti na svetu, sa tucanom ljutom paprikom u somunu i pamtim pogled spomenik Kukavica, čiju sliku sam skinula sa Gugla za vas.




21.03.2017.

SVETSKI DAN POEZIJE leta gospodnjeg 2017

                                                        Dobar vam dan, dobri ljudi!
Jeste li se voleli malo danas? Jeste li znali da da je UNESCO od 1999. godine proglasio 21.mart za Svetski dan poezije? Nekad se obeležavao u oktobru. Šta poezija znači vama? Da li je, kao meni melodija ljubavi, cveće života i smrti , da li je pesma jave i sna? 

Možda sam staromodna, ali moj ukus je prilično klasičan. Koristim priliku da napravim mali kolaž - podsetnik na bisere poezije Slovena. Ne mogu ni za sto života napraviti hijrarhiju medju njima i njihovim delima, svako ima svoje mesto u mom srcu.

LAZA KOSTIĆ

Santa Maria Della Salute

"...Dođe mi u snu. Ne kad je zove 
silnih mi zelja navreli roj, 
ona mi dodje kad njojzi gove, 
tajne su sile sluškinje njoj. 
Navek su sa njom pojave nove, 
zemnih milina nebeski kroj. 
Tako mi do nje prostire pute, 
Santa Maria della Salute..."

Među javom i med snom

Srce moje samohrano, 
ko te dozva u moj dom? 
neumorna pletisanko, 
što pletivo pleteš tanko 
među javom i med snom. 
Srce moje, srce ludo, 
sta ti misliš s pletivom? 
k'o pletilja ona stara, 
dan što plete, noć opara, 
među javom i med snom. 
Srce moje, srce kivno, 
ubio te živi grom! 
što se ne daš meni živu 
razabrati u pletivu 
među javom i med snom!  

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS

Možda spava

"...Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla."



ĐURA JAKŠIĆ

Padajte braćo


"...Al’ opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!"

VASKO POPA

Očiju tvojih da nije


Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu.

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali.

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle.

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.




KONSTANTIN SIMONOV

Čekaj me

"...Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek rekne ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu."

TIN UJEVIĆ

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strašna u dubini,
ona je zublja u dnu noći;
plačimo, plačimo u tišini,
umrimo, umrimo u samoći.



I tako, rima do rime, kroz vekove ka ljudskom u nama... A kraja mom divljenju nema i red je da i ovog puta stavim samo...

16.03.2017.

RADIO je, RADIO biće


Dragi moji, pre nego što se prepustim sećanjima, veliko hvala Nikoli Tesli i Aleksandru Popovu na otkriću raido talasa, kao i začetniku radio tehnologije, Giljermu Markoniju. Spisak zaslužnih naučnika kroz istoriju je mnogo duži, o tome će morati da vam priča neko ko se bolje razume. Ja nisam poznavalac već samo obožavalac. Fascinantno je to da su ljudski glas i muzika prvi put emitovani preko radio talasa davne 1906, a prva radio stanica se oglasila 1920!
Dakle, moja prva ljubav ima oko100 godina... 

Imala sam tri godine kad sam počela da registrujem tu čudnu drvenu kutiju zvanu radio prijemnik. Bila je velika kao klupa. Probala sam da sednem na nju, ali me nije držalo mesto. Pa, ritam, šta bi drugo bio uzrok! Hej, kako ritam pomera kukove i nožice, kao navijene! Niko me nije podučavao da plešem. Sem muzike! Sećam se, opčinjavalo me je svetlo koje je diskretno pratilo skalu. Verovala sam da ću, ako se dobro zagledam pod tim svetlom ugledati male ljude koji žive u radiju. Posle je mama rekla da ti ljudi žive negde daleko, nego samo glasno pevaju, pa ih mi čujemo.

Imala sam četri godine kada sam prve Čoline pesme naučila i pevala ih dok vozim bicikl, uz pratnju radija čiji zvuk je dopirao iz kuće kad je otvoren prozor.
E, kad sam malo porasla, pojavio se radio-kasetofon. I tad su stvari postale ozbiljne. Moja veza sa radijom se ustalila, postala višeslojna... Naime, nije mi bilo dovoljno da slušam pesme koje imam na kasetama. Otkrila sam snimanje i presnimavanje! Pa tako od nekog ko voli da spava, postadoh i noćobdija! Znate kako, najbolje muzičke emisije, a to su kontakt emisije sa slušaocima gde se ispunjavaju njihove želje, bile su u kasnijim večernjim satima. Hvala bogu, kutija radio-kasetofona nije više bila tako glomazna, primaknem je krevetu, ma šta krevetu, jastuku, da mogu čuti i kad utišam, bez uznemiravanja ukućana i tako čekam pesmu na radiju koju ću snimiti. I da znate da su stvarno ispunjavali želje i obećanja! Čak bi ponekad pročitali i poruku lične prirode, namenjenu nekim dečacima koje sam simpatisala na drugi način. Svaka radio emisija donosila je plimu osećanja, uzbudjenje, zanesenost. Muzika je najbrže prevozno sredstvo i najlepši vremeplov. Ona mašta koju muzika zagolica, pravi neke filmove u glavi, a takve Holivud može samo da sanja!Voditelji su prenosili zanimljivosti o muzičarima, muzičkim pravcima i to je postala glavna tema u društvu, kao i bitna odrednica moje individualnosti. Šta ti slušaš, bilo je, a skoro da mogu reći da je i ostalo pitanje podjednako važno kao - ko si ti.
Svaka radio stanica ima svoje biće. Urednici i voditelji sa malim brojem tehničara i velikim brojem tema koje obrađuju  na maštovit način nesvesno ostavljaju prepoznatljiv pečat, te iako možda ne zapamtimo njihova imena u odjavnoj špici, dugo i rado pamtimo baš neke odredjene emisije, nasuprot mnoštvu drugih.
Omiljene radio emisije bile su mi *Ozon, jer je inovativan i zabavan, *Dragstor zabavne muzike, jer ispunjava želje, Hit nedelje 202, jer je bitno pobediti,*Indeksovo radio pozorište, jer su britka satira i duhovitost prosvećivali građane u doba najvećeg mraka, a u studentskim danima  obožavala sam *Oblak u bermudama, jer su bili hrabri kao deca, objektivni i kreativni. A koje ste vi slušali?
Ne znam kako se uopšte desilo da sam posle toga izgubila naviku slušanja radija... To je ljudi moji, mnogo loša nenavika. Moja današnja rezolucija je - povratak radiju! Nikad se nije ostvarilo da na radiju radim, a ta želja je bio moj lični Diznilend, ali biće, osećam, mnogo lepih iznenadjenja kad saznam šta se sve promenilo, a šta  je uprkos svemu opstalo. Znate šta je bio okidač moje rezolucije? Vest da ljudi pokreću nove radio stanice. Konkretno, mislim na Radio Konkretno! Srećno slušanje!




15.03.2017.

PRIJATELJ, ŠTA TO BEŠE ?

Ja sam od one vrste ljudi kojima su međuljudski odnosi na prvom mestu. Ljubav, porodica, prijatelji, to su sfere od kojih zavisi moja sreća. Volela bih da mi neko pametan kaže, da me posavetuje s razumevanjem, bez vredjanja, u čemu grešim, kakvom to negativnom energijom nesvesno zračim uprkos mojim najboljim namerama, posvećenosti, trudu, kad od moje sreće nema ni S.

Čovek može imati mnogo poznanika i to su ljudi koji ti lajkuju profilnu sliku na društvenoj mreži ili na ulici klimnu glavom. Može imati nekoliko drugova, to su ljudi s kojima ideš na proslave, kulturna ili sportska dešavanja, koji te hvale i podržavaju kad čuju za tvoj uspeh. Čovek može imati jednog prijatelja u jednom životnom dobu. Da, samo jednog, iskrenog, pravog prijatelja, jednog, ali vrednog. Pravi prijatelj zna tvoje tajne. Jedino ta osoba zna i ti si jedina osoba koja zna tajne prijatelja! Pravi prijatelj zna tvoje mane, ali mu ne smetaju. Zna tvoje slabe tačke, ali ih ne zloupotrebljava. Uvek je tu za tebe, ali ne rečima, već glavom i bradom, da sluša, da podmetne ledja ako treba, da te brani ali i da ti ukaže povremeno na grešku. Pravi prijatelj ne čeka da mu se prvi javiš jer se isuviše brine za tebe. PRAVI PRIJATELJ JE VERAN. Je li sve kako treba u našem odnosu, pa zašto tražiti hleba preko pogače, zašto tražiti bolje? Ko je svačiji, taj je ničiji! Neiskren je i ne može svima podjednako da se posveti.

Frustrira me činjenica da ponekad budem tako blizu, a tako daleko onoga što tražim. Pronađem osobu koju, na prvom mestu, cenim zbog njenih ličnih vrlina, a onda zbog pažnje, saosećanja i zajedničkih interesovanja i stavova. Takva osoba postaje moj centar sveta, jer je za mene posebna i ne krijem to. Nažalost, pošto činjenice i dela govore više od reči, ubrzo uvidim da mi "ljubav nije uzvraćena". Ne mora da bude, naravno da nije obavezno! Ali čemu obmane onda? Nemoj mi reći da ti najviše odgovaram, a sa drugima provoditi vreme. Nemoj me zvati najboljom drugaricom i pored mene imati još 5 najboljih drugarica. To je detinajsto i nemoguće. Nemoj se izgovarati obavezama samo kad mene treba da vidiš, a zapravo svaki čas sa drugima izlaziš. Nemoj me lagati da se brineš za mene, ako čekaš da me neraspoloženje prodje umesto da me oraspoložiš. Nemoj komentarisati da sam u pravu kad govorim o neiskrenosti, kad pišem o lažnim drugarstvima. Poverovaću da se razumemo. Ne razumemo se, jer posle toga ti i dalje biraš druge, površne, one sa dubljim džepom, pune života, pune optimizma kojim hoćeš da se hraniš. Moja istina ne prija, suviše je gorka.

Pomoćiću ti ja i kad mi nisi pravi prijatelj. Moja potreba za dobrotom nije u korelaciji sa egom. Pomoćiću i svojski se potruditi da pronađem najpovoljnije rešenje za tebe, ako mi neka od tih tvojih najboljih ne uskoči preko reda i ne preduhitri me! Ako ne budem morala da otkazujem dogovore vezane za uslugu koju tebi činim zbog tvog iznenadnog hira. Ma šta pričam, pomoćiću ti i kad me izmanipulišeš, ne znam ja drugačije...

TRAGIKOMIKA DRUGARSTVA
Kad veći deo života provedeš sam,
Kad bolji deo života provedeš sam,
Setiš se da sam se rodiš i umireš sam.
Kad željan pažnje,tužnu istinu shvatiš,
Ne vredi da patiš,praznu slamu mlatiš...
Odgovor ne tražiš više.
Kad veći deo života za tudju sreću živiš,
Kad bolji deo života za sve sebe kriviš,
A ne po pravdi, već silom prilika.
Bezvoljan tako ni glasa nemaš više,
Iz očiju iskre isteku k`o kiše.
Znaš da nisi dete, mati da ih briše.
A gledaš ljude, možda nisi čovek,
Zajedno svuda, zajedno dovek`,
Dovoljni sebi, nedostižni tebi...
Zašto te se sete samo po potrebi?
Kad ćeš na nekog da ostaviš trag,
Da nekom budeš posebno drag?
 Znaš da im nisi po modi kroj,
Zato si svima prekomeran broj.
Dobar da tešiš, al pazi šta radiš-
Utehu ne traži,jer odmah daviš.
Poverenje, vernost, gle čime se baviš!
Ko si sad ti, zar smeš se javiš?
Ne znaš da se hvališ, ni cirkus da praviš,
A tražiš društvo, da se uglaviš!
S problemima ne prilazi, brale,
Prelazno je, kažu ti bez šale.
Mora da te sreća prespavala,
Gde si bio kad se drugarstva davala?
                     ...
Nastavljam tako sama putem na kome nigde nikog nema. Kao da je Draga koja je mogla nekome u stvarnom životu značiti ostala u davnoj prošlosti... Ja sam Draga, prijatelj bez prijatelja.

04.02.2017.

NESREĆA NIKAD NE DOLAZI SAMA


Sećam se, pre sedam, osam godina, zazvoni mi telefon. Čujem neki nepoznat muški glas, a obraća mi se kao da smo školski:

- Gde si, Gago (i tako me neki zovu), imam dobre vesti za tebe.
- Izvinite, ali ko je to?
- Dragan ovde iz agencije za zapošljavanje. Prijavila si se pre okoo godinu dana. Jel još tražiš posao?
- Tražim.
- Odlično, vidi, sve sam ti sredio, ovde mi je jedan klijent, poslodavac. Ovo će za tebe biti prava odskočna daska. Dodji do agencije što pre možes. I ponesi neke svoje slike da ubacim ovde, samo jednu profilnu vidim na sajtu.
- O kojoj firmi i kom radnom mestu pričamo konkretno?
- Firma je američka, a vlasnik je naš čovek. Trebaju im prevodioci, administrativni radnici i sl. To ti odgovara?
- Odgovara mi...
- Super, platu ćeš imati i više od ovog što si navela kao očekivano. Čekamo te, požuri.
- Ne mogu mnogo da požurim, od mog boravišta do agencije treba najmanje sat vremena. Nemam auto.
- A tako... onda ću razgovarati sa drugim kandidatima dok ti ne stigneš. Ja u čudu! Da li je moguće da je agencija sve sredila, a ja samo da se pojavim? Kakav je to dobričina? Odakle mu hrabrosti da se tako prisno obraća kad se ne poznajemo? Zbunjena tako, ali u to vreme neiskusna, poletim ja da se obučem i izadjem za minut. Obujem jedine cele čizme koje sam u tom trenutku imala, sa štiklom. Tako krenem peške do autobuskog stajališta. Ma, šta krenem, udarim šprint, Bolt bi mi pozavideo. Nije mi bilo prvi put da žurim u štiklama, ali mi je bio dan D. Na samom centru ovde kod mene zapnem za ivičnjak i potpuno odvalim visoku štiklu na čizmici! Uzmem onu štiklu u ruku i krenem dalje, ljudi me čekaju... Ljudi me gledaju! Svi se okreću! Pa, hramljem jer mi je jedna cipela mnogo viša od druge! Ma, ništa me ne može zaustaviti, zainatim se ja! Svratim do obućara i zamolim ga da mi to sredi. Neće držati dugo, priznao je. Nema veze, pristajem na sve, samo da dodjem do agencije. Nabodem nekako do autobusa, uletim u špic... idi, idi, nikad stići!

Konačno dodjoh do TC Piramida, samo još da predjem ulicu. Gledam na sat, kasnim, gledam mobilni, imam od čoveka 3 propuštena poziva! Utroba mi se prevrće, ja sva zajapurena. Vidim neki pretrčavaju ulicu, pogledam, vozila nema, pretrčim i ja. Ajooj, majko... Kako sam pretrčala, tako saobraćajna milicija mene za rame, cap! Ko sam, šta sam, znam li šta sam uradila... Objasnim ja, al džaba! Kriva sam! I napišu pozamašnu kaznu meni nezaposlenoj koja je već platila popravku cipele. Došlo mi je da plačem.

Krenem dalje ka agenciji. Štikla ponovo pukne! Besno skinem obe čizmice i zavljačim u prvu kantu za djubre te u čarapama udjem u prvu prodavnicu cipela, crvena kao bulka od srama! I tu puknem opet para za nove cipele.

Gledam, ne verujem, šta mi se sve desilo... ne sluti na dobro... Sad ako me i prime na razgovor, kašnjenjem sam upropastila šansu za to radno mesto. Nema druge, udjem, kad sam već tu pred vratima. U agenciji taj Dragan sam... Nikakvog poslodavca ni drugih klijenata nema. Dade mi on neki upitnik da popunim. Osim uobičajenih pitanja o školskoj spremi, iskustvu, i sl. bilo je neuobičajenih, tipa: visina, težina i obim ovog, onog dela tela! Pitam ja službenika čemu takva pitanja, ne prijavljujem se za mis, već za posao. Kaže, navodno za pojedine poslove je potrebno ostaviti i te podatke jer prave uniforme zaposlenima. Vidi on, mrštim se ja, pa kao dodaje da ne moram to da popunim. Popunim ja šta sam htela i predam mu, kad on onako uzgred, dobaci:
- Dugo si bez posla, radila bi bilo šta?
- Bilo kakav pošten posao.
- Uradila bi sve da dobiješ posao?
- Molim?!!!
Već mi je došlo da ustanem i odem, kad dodjoše tu još neke kandidatkinje i zazvoni mu telefon, Poslodavac se izvinjava što nije došao, zove nas sve na razgovor u njegove prostorije. Krenemo mi džumle na taj istorijski razgovor, kad poslodavac nema klasičnu kancelariju. Čekao nas u apartmanu u kome je, recimo, radna soba ličila malo na kancelariju... malo...


Sad ću da skratim priču, navodno su radnici bili potrebni za projekat Nikola Tesla, posao bi  bio delom sa turistima, delom na kompjuteru, ali ništa detaljnije nismo saznali, niti su nas nešto bitno pitali, samo su nas odmeravali i domundjavali se izmedju sebe.

Kada sam uveče nakon ovakvog dana stigla kući, zarekla sam se da ću poštovati neka pravila:
- Kad te požuruju, baš tada ne žuri!
- Kad nešto krene naopako, vrati se u krevet!
- Štikle treba da su na nogama, ne u rukama, u protivnom, vrati se u krevet!
- Kad nešto deluje suviše dobro da bi bilo istinitio, onda i jese prevara!

28.01.2017.

POSLOVICA LAŽE

Volim poslovice i lista onih koje rado primenjujem u životu je mnogo duža od ove. No, evo nekoliko koje mi nisu omiljene:

1. Prva ljubav zaborava nema.
 Prve ljubavi su nevine i iskrene. Često nisu ni uzvraćene ni ostvarene, no i kada jesu, to su one zbog kojih idealizujemo partnera, one koje obiluju nadom, obiluju ushićenjem zbog spoznaje da se našao neko baš po našoj meri. Tačno je da je se dugo sećamo. Tačno je i da imamo zbog čega da ih se sećamo jer sve što smo stariji, izbor našeg srca modifikuju dogme, uticaji, potrebe, strahovi, racio... Mejdutim, izreka ne govori o zaboravljanju kao mentalnom procesu, već o tome da je nemoguće preboleti prvu ljubav. To je podjednako netačno kao i 

2. Prava ljubav se desi samo jednom u životu.
Radi se o poluistinama. Poslovica bi trebalo da bude skoro savršeno tačna da bi mogla univerzalno da se primeni uvek i na svakoga. Živ sam primer da sam prvu ljubav prebolela i volela posle njega još po nekog. Evo već čujem primedbe da mi to nisu bile prave ljubavi ako veze nisu opstale, ali šta je definicija prave ljubavi? Mislim da su to obostrana iskrena osećanja. Prekid veze nije dovoljan dokaz da osećanja nisu bila prava. Prekid veze je samo dokaz da ljudi nisu dobro funkcionisali zajedno ili da su imali nepremostive prepreke. Ima ljudi koji svesno sprečavaju sebe da osete nešto dublje posle prvog neuspeha u ljubavi, pa pričaju kako su voleli samo jednom. To nije prirodno stanje. To je samo nečiji izbor, odbrambeni mehanizam kojim se čovek može zaštititi od povredjivanja, ali ujedno i propustiti suštinu.

3. Za pravu ljubav nema prepreka
Još jedna bajka o Pepeljugi... lepo zvuči, al ne drži vodu. Neke prepreke su premostive, neke nisu. Kako da znamo koje su koje? Ako poznajete lično više parova koji su prebrodili problem sličan vašem, onda svom snagom napred, samo navalite i borite se za svoju ljubav! Ali ne verujte u bajke jer će se vaše razočaranje samo odložiti i na kraju biti još veće. Neke prepreke su nažalost jače. Kako mislite da samo snagom ljubavi rastavite voljenu osobu od supružnika koji tu osobu ne želi da napusti? Kako mislite samo snagom ljubavi  i zbog ljubavi preletite na drugi kontinent i tamo živite od vazduha valjda dok vas ne deportuju? Kako mislite da samo snagom ljubavi izlečite nimfomana, patološkog lažova, narkomana, kako promeniti onog ko ne  želi da se promeni itd. 

4. Kratka kosa - kratka sramota, duga kosa - duga sramota
Stara narodna sramota od poslovice. Kratka, odnosno duga kosa odnose se na muško i žensko. Patrijahalni sistem koji tradicionalno preovladava u Srbiji oduvek je bio nepravedan prema ženi. Pa i u ovo moderno doba, kad smo navodno svi jednaki, jači pol je privilegovan u mnogim moralnim osudama. Npr. muškarac koji se vidja sa duplo mladjom ženom je uspešan čovek, a žena koja se vidja sa mladjim muškarcem važi za nastranu (sem ako nije javna ličnost).

5. Ko zna zašto je to dobro
Ovo ponekad i sama koristim ali samo za sebe. Trebalo bi da implicira da svaki negativan dogadjaj ima za cilj početak nečeg boljeg. Može služiti  i kao uteha da je moglo nešto  još gore da se desi. Ali postoji neko ko to najgore, tipa smrt, bolest, glad, gubitak deteta, časti, krova nad glavom, negde na planeti upravo proživljava i njemu poslovica ne bi pomogla.

6. Vreme leči sve rane
Naravno, misli se na duhovne rane, nije to sporno. Sporno je to što protok vremena bez promena u nečijem životu i bez njegove volje da misli na druge stvari ne može da obriše sećanje. Dakle ne pomaže vreme po sebi , već novi ljudi, novi sadržaji, iskustva i sazrevanje postepeno učine da bol duše popusti.
7. Ko tebe kamenom, ti njega hlebom.
Da li ima potrebe ovo uopšte da komentarišem? Svakako ne moramo vraćati istom merom, ali ne moramo ni oprostiti baš sve. Kada bi oni kojima oprostimo bar izvukli neku pouku... Da imaju savesti ne bi se ogrešili ni prvi put.

27.01.2017.

KAKAV UVRNUTI BLOGER

Ovim putem se obraćam svojim sadašnjim i budućim prijateljima blogerima, kao i onima koji blogove vole da čitaju. 


Sticajem okolnosti u proteklih godinu dana veoma mali broj mojih postova sa ovog bloga se pojavilo na društvenim mrežama. Razlog tome su bili nikakvi ili loši tehnički uslovi. Ne mogu da pišem na telefonu postove duže od nekoliko rečenica, kao što ne mogu da jedem u hodu. Tako su neki mogli da primete makar moje komentare. Uprkos epidemiji skupljanja lajkova, ja bre komentarišem! Komentar je dokaz da je neko pročitao tekst. Nemam ništa protiv lajkova i uporedo ih koristim, ali lajk kao takav nije potvrda pročitanog, više dodje kao podrazumevana drugarska podrška. Ponašam se onako kako bih volela drugi prema meni da se ponašaju. Ali stvarno ne uslovljavam . Svi smo mi različiti.

Prošle godine sam oborila sopstveni rekord u zadržavanju sopstvenog fejsbuk profila. Ranije sam na društvenim mrežama opstajala najviše po par meseci jer nisam pripadala toj mašini. Nekako sam mostove prošlosti spalila, a nova prijateljstva su bila ili povšna ili tako malobrojna da je moja komunikacija sa tim ljudima odlično funkcionisala i bez fejsbuka, tačnije povremenim susretima ili telefonom. Za obaranje mog rekorda zaslužno je otkriće blogerskih grupa gde konačno, poput Diogena nadjoh čoveka medju ljudima, tj. nekoliko nadjoh. Sad je već druga priča, svaka komunikacija je dobila smisao. Ipak  nisam samotnjak po opredeljenju. Život me je usmeravao tim stazama... 

Recimo da ne pristajem na "daj šta daš" u duhovnoj sferi svog života gde ubrajam prijateljstvo i ljubav, gde ubrajam svoje zanimanje i hobi. Kao što govorim samo onda kad imam šta da kažem, tako se i družim kad osetim da je prava energija, a povučem se kad se osetim suvišno.

Ključnom rečenicom da zaokružim ovo obraćanje: govorim samo onda kad imam šta da kažem. Činjenica je da ću od danas imati uslova češće da šerujem tekstove sa bloga. Medjutim, ono što je za mene češće, za nekoga će i dalje biti retko. Pisanje je bilo i ostalo ono što volim, to radim prvenstveno zbog lične satisfakcije i ne želim da se takmičim sa kolegama. Retko će mi prijati izazovi tipa - danas svi pišemo na sledeću temu. ali ću zato sa uživanjem čitati i pratiti takve akcije svojih prijatelja! Želja mi je, mili moji, da svoje hobije negujemo na spontan način, da nadahnuću damo prostora, da razmišljanju damo vremena i da nam ono što sa drugima delimo prija! Fejsbuk i blog postoje zbog nas, a ne obratno.

Voli vas,
Draga

11.04.2016.

NEZAPOSLENI I HONORARCI

Poslednjih godina problem nezaposlenosti ljudi srednjeg i starijeg doba u Srbiji postao je toliko uobičajen da je, nažalost, teško očekivati da će se brzo rešiti bez obzira ko bude došao na vlast. Tačno je da šansu treba dati mladima, jer na njima svet ostaje, ali šta su ostali skrivili? Nemaju svi para da započnu privaran biznis. Srećom, naš narod je snalažljiv. Radi sezonske poslove ili radi honorarno preko interneta i nekako se skrpi kraj s krajem, preživi se.

Za one koji bi voleli dodatno da zarade preko interneta, a ne znaju ništa o tome, spremili smo savete iskusnijih.

Odakle početi? Od onoga što umete da radite. Ukoliko je to znanje iz IT sektora, veb dizajna i sl. potrebno je da se učlanite na sajtove tipa Elance.com ili Fiverr.com . Svaki sajt koji nudi online poslove zahteva da na njemu popunite biografiju, a ponekad postoji provera sposobnosti. Treba navesti način isplate honorara. Ako i ne traže eksplicitno, učinite to da bi vam se neko javio. Sajtovi su mahom inostrani, pa je isplata malo komplikovana. PayPal račun je najrasprostranjeniji vid isplate svuda u svetu. Medjutim, ako niste uspeli da ga verifikujete, tj. povežete sa računom ili karticom svoje banke, bolje potražite sajtove koji nude još neku opciju: Payza. Bitcoin, Skrill. Čekovi nisu pogodni za male sume, ali O.K. zašto da ne? Nadamo se da će se pojaviti više sajtova za honorarce koji plaćaju putem Western Union, koji srećom imamo u svakoj pošti.

Honorarci kojima se pri registraciji ne traži da popune poreski obrazac sami u svojoj zemlji treba da prijave poreskoj upravi dodatnu zaradu ukoliko je ona redovna, ukoliko postoji ugovor o delu i ako konkretni iznos godišnje zarade uopšte podleže oporezivanju (male su to zarade). Različito se tumači kolika je kod nas minimalna osnova za oporezivanje, pa je najbolje raspitati se kod nadležnih organa.

Kako funkcionišu ti sajtovi? Odaberete neki zadatak, projekat, date svoju ponudu i nadate se da će biti prihvaćeni baš vi jer uvek ima više zainteresovanih honoraraca. Da biste razumeli šta se traži potrebno je osnovno znanje engleskog jezika ili snalaženje na Google Translate.

Na istim ovim sajtovima mogu se naći poslovi pisanja članaka, prevodjenja, podučavanja i usluge iz raznih oblasti.

Pisci na internetu mogu zaraditi na više načina:
- Objavljivanjem elektronske knjige koja je jeftinija varijanta, a zatim prodajom iste.To ne mora biti roman, može biti knjiga recepata, tutorijal o lekovitim biljkama, mršavljenju, šivenju, nekom zanatu i sl.
- Na sopstvenom blogu ako imaju više od hiljadu redovnih posetioca tako što će u svaki post ugraditi kod neke reklame, pa mesečno dobiti procenat od reklama Google Adsense ili Amazona. Potrebno je da imate nalog kod neke od tih reklmnih firmi. Što je firma renomiranija, to ima veće zahteve vezano za vaš blog i to strožije kažnjava da sami klikćete svoje reklame. Ne tiče ih se da li ste to učinili slučajno, da li je to dete uradilo i sl. Ali na sopstvenom blogu bar možete pisati kad i šta želite.
- Na portalu nekih online novina. Domaći portali nemaju javni poziv za gostujuće autore. Treba pokušati tako što se kontaktira redakcija. Sa ovim načinom je potrebno dosta strpljenja. Morate neko vreme pisati bez nadoknade i to najbolje što znate, poštujući formu, rokove, tematiku, gramatiku. Morate pre svega biti zanimljivi i čitani da biste se dokazali i posle bi trebalo da vam ponude neku nadoknadu da ostanete kao redovan autor.

- Kakopedija.com je mala online enciklopedija znanja i veština sa tekstovima koji su u obliku uputstva. Na samom sajtu transparentno je objašnjen način nagradjivanja i potvrdjujemo da su nagrade autorima bile redovno isplaćivane na tekući račun proteklih godina. Nažalost, mnogi stari autori primećuju da je sajt prestao da objavljuje nove članke, a samim tim i da isplaćuje. Retki novi postovi verovatno su delo vlasnika sajta ili su bili dugo na čekanju pa su tek sada prošli. Ipak, sajt još postoji i možemo se nadati da će se oporaviti finansijski. Ako se to desi, da biste postali autor, pošaljite im svoju kratku biografiju, napišite u skladu sa smernicama Kakopedije nekoliko probnih članaka i kad budete prihvaćeni sa povećanjem broja vaših objavljenih članaka, treba da raste vaš rang, a samim tim i zarada.
- Ako dobro znate neki svetski jezik i imate originalne članke vezane za neku stručnu oblast, možete na internetu prodati iste s tim da zauvek gubite pravo na njih.
- Ako dobro znate neki svetski jezik možete preko sajta Greatcontent ugrabiti zadatke, a zatim poštujuči zahteve klijenta pisati na zadate teme uz malo istraživanja u oblasti i biti plaćeni po članku.
- Postoji plaćanje po sistemu deljenja zarade od reklama sa odredjenim sajtom. Uglavnom pišete teme po slobodnom izboru. Tu je odlučujuća masovna poseta. Ako znate engleski jezik, pogledajte sajtove tipa Triond i Hubpages.
- Zarada brojem poena ostvaruje se pisanjem originalnih članaka od najmanje 300 reči na engleskom, po slobodnom izboru na sajtu Blogjob.com. Na istom sajtu boduju se i komentari i druga aktivnost.


U nadi da će biti mnogo više prilika za zaradu od pisanja na srpskom jeziku, šaljemo tople pozdrave. Pratite nas, biće još ideja.